Da li trebamo oprostiti?

“Učini to zbog sebe, i osećaćeš se mnogo bolje.”

“Oprosti i to će te učiniti VEĆOM osobom.”

“Najrođeniji ste, nije normalno da ne pričate. MORAŠ mu oprostiti.”

“Oprosti, otpusti i zaboravi. Nema života bez oproštaja.”

“Božanski je praštati.” – Jeste, ali ja nisam boginja. Možda samo nečija….

Da li  ste bili nekada na udaru ovakvih izjava i “saveta”?  Mišljenja sam da ne “trebate” ili “morate” oprostiti nekome ili bilo kakvoj situaciji, ako vaša duša to ne oseća. Kada god smo povređeni, to je obično od nekog nama veoma bliskog, ko ima važnu ulogu u našem životu, i zato očekujemo da se ponaša dostojno, i da ne čini nikada ono što ne bi smo ni mi. Ispostavi se da taj neko  ipak nije onakav kakvim smo ga “iskovali”, videli, zamislili da treba biti, pa kada nas povredi uz to ostanemo razočarani, i u neverici  se pitamo: “kako je to mogao da nam učini?”  To govori da smo dali osobi previše poverenja i značaja, da smo se jako vezali, mnogo očekivali i imali pogrešna uverenja. U stvari ta osoba je od uvek to što jeste, samo smo imali pogrešnu procenu i dali  joj ogromnu važnost sa sve propusnicom za bahatost.

Nekima ego vrišti od povređenosti u sebi. Neki očekuju da ta osoba dođe, klekne i kaže: “Izvini!” 

Hahahah….to se neće desiti. Džaba čekate. Vrlo je retko, jer je ravno naučnoj fantastici da će neko priznati i tražiti oprost. 

Imala sam ples sa oprostom nekoliko puta u životu. Moje najteže iskustvo se završilo odlučnim nepraštanjem zauvek. Kada vam neko puca i u srce, i u stomak, izda vas u svakom smislu, a vaša je krv, a nakon dugo godina život napravi priliku za susret kada igranje na šarm više ne pali, pa ostane samo nedovoljnost bez sposobnosti da vas pogleda u oči i kaže prave reči. Onda, Bog neka mu prašta, ja ne mogu.

Zašto je teško  oprostiti? Ne možemo sebi narediti da tek tako oprostimo, i opet bude sve dobro. 

“Oprosti” je jako važna reč. Svi smo mi nesavršena ljudska bića. Zabrljamo, da ne kažem zajebemo. Zato kada izostane iskrena priča i izvinjenje, onda preostaje kraj.

Nema smisla patiti jer nas je neko izigrao, nije cenio, ni voleo dovoljno, učinio nas nesrećnim, nije poštovao, pa makar to bili i jako bliski ljudi. Važno je da vrednujete sebe, ne dozvolite da zbog nečijeg ponašanja patite,  već naučite mnogo  iz  te situacije.

Teško je u stvari oprostiti sebi, jer smo besni što smo ispali glupi i odškrinuli vrata duše  osobi koja nema emotivni  potencijal, imali očekivanja, i verovali da je taj neko drugačiji. 

Da li je oprost dobra stvar?  Apsolutno ne umanjujem vrednost oprosta, samo on ne sme biti krajnji cilj u nekim situacijama.  Opraštanje je proces za koji je potrebno vreme da transformišemo naša uverenja i prihvatanje realnosti  kakav je neko zaista, a ne da bi taj neko konačno shvatio šta je učinio, i gde se ogrešio. 

Iako želite da ostavite lošu priču iza sebe, nemojte praštati samo zato što želite da zadržite mir, izbegnete sukob sa osobom koja ni ne priznaje svoje toksično ponašanje, i da joj je zaista žao. Ljudi često kažu da opraštaju nekome da bi sačuvali mir, mišljenja sam da to nije opraštanje, već smirenje duše. Nađite snagu u sebi da kažete jasno šta mislite i osećate i podvučete crtu, bolje nego da pristanete da oprostite nekome samo zato što se smatra da bi trebalo.

Vremenom shvatimo da jesmo glavna uloga, a svi ostali epizodne uloge u našem životu. Bez davanja moći drugima, kao i da ” ne trljamo na nos”, ako smo rešeni da oprostimo.

Oprost ne znači i zaborav, nemamo demenciju da bi smo zaboravili. Treba da se sećamo zauvek, ali bez emotivnog naboja, jer to nas uči da se nikada ne ponovi. 

“Forgiveness is the fragrance that the violet sheds on the heel that has crushed it.” – Mark Twain