Ograničenja na blok

Govorili su mi da nebo nije granica, da je život nesagledivih mogućnosti, a um moćan. Uverenje da smo došli da ovu planetu dobre životne gozbe pod Suncem se odavno raspršilo, sa konstantnim iskakanjem suludih ograničenja.

Sloboda govora i kritičkog mišljenja pojedinca odavno je postala skupo izražavanje, a borba za pravdu je poput Sizifove. Ključ promena mora da usledi i pomeri granice koje nas dave nepravdom, lažima, ubeđenjima u prividu dobrog.

11:52

Studenti su povukli granicu, odlučno su ustali znajući da im ne vrede puni indeksi, ako nema pravde, etike, zakona i morala, ovde gde su rođeni i gde žele da žive.
Bude mi sećanja, jer tokom devedesetih studenti su bili deo političkih previranja u demonstracijama protiv rušenja diktature Slobodana Miloševića. Sadašnji talas blokada visokoškolskih ustanova pokrenuli su studenti FDU skupom 22. novembra 2024. godine, kako bi odali počast poginulima u neopisivoj tragediji, kada se u Novom Sadu srušila nadstrešnica železničke stanice.
Tog 1.novembra 2024. moja mama je stajala baš tu gde se obrušilo 300 tona užasa…, srećom u pauzi isčekivanja voza za Beograd, instinktivno je bila odlučila da ipak ranije ode na peron. Samo ju je desetak minuta delilo od tragične sudbine nesrećnih ljudi i dece… Osećaj da je tu neko vaš mogao da bude je prestrašan. Poslednji voz koji je stigao sa železničke stanice iz Novog Sada je baš taj iz koga je izašla moja mama.
Studenti svih fakulteta su ustali uz podršku ProGlasa, pozorišnih glumaca, poljoprivrednika svakodnevno u vreme tragedije izlaze u 11:52h, i 15. minutnom tišinom odaju počast za 15 žrtava, dok traže procesuiranje odgovornih za tragediju u Novom Sadu, i objavljivanje svih dokumenata u vezi sa padom nadstrešnice.

photo instagram @moj_beo_grad

Da li ćemo gladni pravde pomeriti granice, ili čekati Prometeja da nas ogreje plamenom istine – neugasivom nadom da niko ne može izbeći krivičnu odgovornost? Ponosna sam na energiju za pravdom mladih, oživeli su moj Beograd.

pinteres photo

Kud si poš`o?

Osim serije protesta što grme asocirajući na devedesete je zaličila i vest o najavljenoj graničnoj kontroli EES i ETIAS sistemu koji je bio odložen, ali uskoro samo što nije krenuo da nam skenira rožnjaču i pasoš, i uzme otiske prstiju, duše…, jer smo van EU. Živimo u srcu Balkana, Evrope, a ubdeđuju me da nismo Evropa. To ograničenje nazivaju novim standardom ulaska u Šengen zonu, da bi poboljšali bezbednost unutar EU. Iako smo imali više kraljevskih dinastija od pola zemalja koje sada pripadaju EU (“Dok su Švaba i Englez i Amerikanac, bre, 600 godina jeli svinju rukama, na srpskom dvoru mi sa viljuškom boc!” –

MManda ), kao tzv sada zemlja trećeg sveta treba da poštujemo granice i budemo iznova oni koji čekaju u redu, sa strane. Taman kada smo se opustili u osećaju osvajanja destinacija i uživanja kroz putovanja, misleći da je ova planeta naša, neko je smislio novu igricu, nove granice i da nam kopa po rožnjači.

stuff pict

Štoperica zagrljaja

Da li neko može da nam diktira koliko smemo da se grlimo? Volim da razmenjujem zagrljaje sa dragim ljudima. Oni koji me poznaju znaju da mi ne bi bilo dovoljno da razmenim nežnost i pozdravim se ograničenjem do tri minuta. Srećom za sada su samo na Novom Zelandu doneli takvo pravilo na aerodromu. Svaka emocija skresana je u tri minuta, u stilu pravila i poruke: krenite dalje bez mnogo nežnosti, sačuvajte je za u četiri zida. I sve to sa tvrdnjom:
“Ne brinite, samo 20 sekundi zagrljaja dovoljno je za oslobađanje oksitocina i serotonina, hormona sreće koji potiču dobrobit, tako da su tri minuta dovoljno vremena da se oprostite i dobijete svoju dozu od sreće.” – Ako je nekome i dovoljno, svakako je poražavajuća činjenica da neko drži štopericu. Meni neće.

U to ime grlim vas.