Isčekivanje nežnosti

Nikako da registrujem da će za desetak dana početak leta! Ne samo zato što kiša pada šest puta dnevno, nego nisam proživela svu lepotu isčekivanog proleća kroz sreću, ljubičice i emociju.

Pamtim mnoga ukradena proleća. NATO i „Milosrdni andjeo“  ukrali su nam proleće ’99.godine, pa ipak te dane pamtim po nesavladivoj energiji ljudi, ulicama ukrašenim osmesima, i mostovima koji pevaju, dok nas posipaju sa neba kasetnim bombama. Ta energija ljudske bliskosti bila je jača od svega. Dane sam provodila u Narodnom pozorištu, gde su glumci poklanjali dušu na sceni za samooo 1dinar. Setila sam se toga ovog marta 2020., i nisam mogla da gledam predstave na dar online na jutjubu. Shvatam da su za mnoge bile blagoslov, ali nedostajala im je emocija i duša, onaj miris same scene, magija pozorišta i aplauz.

Proleće 2020.godine je prekrila tama, zavladao je strah, a ceo svet je stao. Nastali su korona dani opasnog življenja, socijalna distanca, dezinfekcija ljubavi. Uslovni refleks ljudi je sada da ako bi se neko nakašljao ili kinuo, on je opasan čovek. Pozdravi udaranjem laktom ili bez dodirivanja. Da li će rukovanje postati gadost? Gde se to sve završava? Pandemija, razorno zrno smrti ulilo je strah od svega bliskog, svakog i svačega što volimo. Dodatno unošenje panike, vojne gotovosti i ozbiljna primena mera. Sve te zabrane u hodu bez logike, stručnjaci koji se ni danas medjusobno ne slažu, već konstantno zbunjivale su uplašene ljude. Da ne spominjem da više nikad ni luksuzni sajam automobila neće biti isti u očima ljudi, nakon zastrašivanja covid bolnicom na sajmu, koja je izgledala gore od same smrti.

Teško mi je palo prisilno nametanje slobodnog vremena uz taj osećaj bespomoćnosti. Ne znam kako neko tada može biti kreativan, produktivan, smiren, koristan…

Mogu biti bez svega osim dodira, osim ljubavi. Ljubav je poput žedji i gladi.

Ona ne može da se poruči poput novo smišljene online bgpijace. Nikada se neću odreći zagrljaja, dodira, sastajanja… Ne želim da živim u svetu gde bi pobedili poljupci sa maskom, ako bi to bila budućnost Bože baci ciglu i budi precizan.

Volim da postupam po osećaju, jer odgovaram isključivo svojoj sreći. Nadam se da dolaze dani u kojima odjekuje jedino ljubav, i da je ova imitacija života iza nas.

Osećam…moja temperatura duše dostigla je momenat ljubičanstvene nostalgije za mirisom njegove kože, toplinom, momenat neobuzdanog Erosa, kada želim da sve ono što je čekalo, zastalo me neizbežno ljubi, izvrne i dotakne na sve načine.

Vreme je za pripadnost. Vreme je da Sunce preprži sve naše strahove. Vreme je da mi se zariješ u kožu nagao. Vreme je za bliskost, energetske pramičke koji nas povezuju – fluid…, za prepoznavanja, bezvremenost nebeskog magnetizma, naše isprepletane prste, strast koja dotiče nebo dok mi kupiš šećer sa usana…, za dane koji mirišu na tebe.