La Famiglia

Postoje ti trenuci kada mi proradi dnk izmešan vojvođanskom toplinom i dalmatinskom vrelinom, kada me svaki matriks mitohondrije podseća na temelj svega onoga što sam postala. Proces razvijanja karaktera i ličnosti počinje u porodici, gde kao deca učimo da volimo i mrzimo, da budemo dobrodušni ili manipulativni, umemo da slušamo ili dominiramo, da imamo empatiju ili smo kamen. Roditelji su naši prvi učitelji razvijanja duše, života i vrline, poštenja i dostojanstva. Bili oni siromašni ili bogati, intelektualni ili nepismeni, emocionalno zreli ili ne, imaju odlučujući uticaj na našu ličnost i sudbinu. Oni su naši prvi fanovi, i mnogo bolji prijatelji od nekih kojima kasnije otvaramo naivno svoju dušu. Volim da mislim kako je Bog bio raspoložen taj dan, kada mi je “dodelio” roditelje.

Odrasla sam na porodičnim postulatima, koji su uključivali proširenu porodicu. Ni dan danas ne znam najtačnije ko je sve dobio ključ od našeg stana, pojedinci ga imaju još uvek. Osim najbližih rođaka vrata našeg doma su uvek bila otvorena 24h za odabrane ljude. Vaspitali su me da porodica prevazilazi krvnu lozu i prezime. Tako da za mene „porodica“ uključuje one ljude u mom životu, koji su se dokazano obavezali da će me bezuslovno voleti i podržavati. Zahvalna sam roditeljima, što sam umela da prepoznam posebnost odabranih ljudi koji su mi toliko pružili i verovali u mene, bili tu za mene (i moje roditelje), a neki mnogo više od najbliže porodice.

Obožavala sam da provodim čitave vikende kod strica, sa sestrom i bratom jureći po Dorćolu, a onda bih se vraćala tom zacrtanom, zajedničkom, maminom nedeljnom ručku za okruglim stolom, sa prilikom da svi pričamo u glas o svemu.
Jako volim lagodu i opuštenost, koju osećam da drugi imaju kročivši u naš dom.

Osvrtom na odrastanje u kome su (mamini roditelji) baka i deda imali najveći uticaj na moje vaspitanje, i koliko su emocija uneli kroz svaki zagrljaj, ohrabrenje, podršku kroz edukaciju, i svaki poljubac od kog sam rasla, više nego od obroka spremljenih sa tajnim sastojkom: ljubavlju. Njihova apsolutna posvećenost bila je neprocenjiva. Danas, čitajući neke moderne članke gde pojedine žene izjavljuju kako ne vole/žele da budu i zovu se “bake”, ili kako im ne pada na pamet da troše vreme na unuke, govori mi da se nešto ozbiljno tu poremetilo, jer žao mi je jako što nisu svesni kakve emocije propuštaju.

Naravno, izdominirali su u tom mom odrastanju i ujaci, stričevi, fenomenalne sestre i braća, dok su kumovi imali poseban status. Zbog toga imam izgrađen ozbiljan stav prema ulozi “kume”, kao da sam italijanka iz Coppolinog filma. Kada sam bila mala, moja kuma je dolazila i budila me svako jutro sa drugog dela grada da bi me spremila i vodila u obdanište, jer su roditelji već bili na poslu. Ljubav i obožavanje koju sam dobila od kumova je neprkosnovena, kao i dukat za svaki rođendan.

Moj otac osim što se bezrezervno zalagao za celu familiju, zastupao je viziju okupljanja porodice svakog leta baš tamo gde su mu koreni. Njegova rođena braća su iz Francuske i Slovenije dolazila sa familijama u Dalmaciju da budemo bar mesec dana svi zajedno deleći preukusne obroke, grožđe, sunce, plažu i smeh… Niko nije želeo da spava duboko u noć ispunjenu mirisom tog posebnog primorskog vazduha. Sedeli bi okruženi bademima i pevanjem dosadnih cvrčaka, zveckanjem čaša vina i ludim porodičnim pričama. Danas bi mnogi brakovi verovatno explodirali da treba da provedu toliko vremena sa ogromnom porodicom, pogotovo na toliko isčekivanom odmoru. Pre desetak godina ozbiljno sam upitala mamu da li smo joj bili naporni nekada? I zašto nije birala bilo koju destinaciju na svetu za odmore, jer mogli su, nego je provodila haotična, porodična morska leta!? Ona se smejala zapanjeno me gledajući, ne shvatajući šta je uopšte pitam, jer nikada nije u životu činila stvari koje ne želi izborom svog lavovskog srca.

Mamin deo porodice predstavljao bi za mene najlepše i najradosnije Božićne i Uskršnje praznike, kao i lična slavlja. To je značilo da porodično kuvaju sve što volim, isčekuju nas sa poklonima i vibracijom podrške, topline i sreće. Taj osećaj ljubavi i pripadnosti u kojoj sam odrasla je neopisiv. Deljenje tajni, preukusnih zalogaja i nekontrolisanog smeha, baš tu gde pripadate je od najveće važnosti u životu.

pinterest photo family together

Svakako za mene je važna naklonost porodice, uz snažno prisustvo emocija i osećanja koja izražavaju kroz brigu nepredviđenih teškoća života, deljenja radosti, kao i moralnu i materijalnu podršku. Kada se dese neki momenti opasnosti, kriza, loših vesti o bolesti, tada svedočimo o večnoj snazi porodične konekcije ili padu – posle kog sledi “precrtavanje”. U dobru i u zlu, u bogatstvu ili u siromaštvu, u bolesti ili u zdravlju, svako od nas nosi svoju porodicu u sebi.
Znajući da smo voljeni, to nam uliva hrabrost. Kada sledimo zakon ljubavi u našim porodicama, u stanju smo da se suočimo sa bilo kojom vrstom životnog testa, izazova.

Ako vam život nije podelio dobre karte da ste rođeni u podržavajućoj porodici, ili se uruši porodica pod izazovnim vremenom i okolnostima, jednostavno izaberite porodicu od posebno odabranih prijatelja, koji će vam držati glavu uspravno kada krene da pada, prijatelje kojima se možete poveriti bez straha od osude, i naći podršku i utehu, one posebne koji osećaju da ste loše po vašem tonu glasa, pogledu, intuitivno i tu su za vas u svakom smislu. Divno je kada ne moramo sami nositi teret života.

Nema sumnje da živimo ubrzanim tempom.( u kome odavno već imam sumnju da dan ima 24h) Većina ponosno sebe naziva strašno “zauzetim ljudima”. Sigurna sam da je vaš posao jako važan, ali najbliskiji ljudi su vażniji, a vi znate ko su oni. Naše vreme je ograničeno, potrošite ga pametno.

Danas živimo u poprilično umanjenim i ruiniranim porodicama, i društvu u nestanku očeva. Kao da su drugorazredni roditelji, a centralno mesto pripada samodovoljnim majkama. Uloga očeva kao da je izbledela u ovoj krizi sveta, i kao da je dovoljno da su hranioci ili davaoci prezimena i alimentacija, a ne uzori sa nežnošću i autoritetom koji bi trebao da zrači iz karaktera.

Ne dopada mi se današnjica koja briše prošlost, tradiciju, koren pripadanja. Ne zaboravite da drvo sa velikom krošnjom i malim korenjem, isčupa lako vetar, dok veliko korenje i velika krošnja odoleva svakoj oluji, a posle oluje i procveta.

Porodica je zasnovana na najmoćnijoj sili u celoj prirodi: ljubavi.

“Non importa dove tu vada, avrai sempre la tua famiglia.”
(Gde god da idete, uvek ćete imati svoju porodicu)