Tišina je poklopila grad…zaledila osmehe, usporila otkucaje srca, izlomila nam dušu…Mentalna konfuzija i emocionalna tuga zdrobili su nas zatečene nad prolivenom krvlju osamnaest mladih duša. Beogradski maj nije mirisao na ljubav, na kosmičke zagrljaje i majske prve trešnje, već sav ulepljen od dečije krvi  pustio je vrisak, kao sam Had da se otvorio nad nezapamćenom tragedijom.  Hladnoća sivog neba uklapa se u nevericu oslobođenih vodopada suza za prerano otetim anđelima. Ispred “Ribnikara” koji je nakon masakra postao stratište, jedina toplina dolazila  je od hiljade zapaljenih sveća uz spaljene zidove. Redovi prigušenih jecaja, koji spuštaju bele kale odajući počast žrtvama sa nevericom, i potraživanjem bez odgovora. Nikako da čujemo: ko je…